Cr­na Go­ra je, ako ne ra­ču­na­mo dik­ta­tu­re po Afri­ci, ma­da su one naj­slič­ni­je ov­da­šnjem si­ste­mu vla­da­nja, ze­mlja u ko­joj dr­žav­ni udar tra­je sko­ro tri de­ce­ni­je. Bez pre­stan­ka. Ov­dje dr­ža­va, od­no­sno DPS, jer oni i je­su dr­ža­va, uda­ra rad­ni­ke, lje­ka­re, pro­fe­so­re, no­vi­na­re, pen­zi­o­ne­re i sve osta­le gdje god stig­ne. Na sva­kom ćo­šku, ustav­no i ne­u­stav­no, za­kon­ski i amand­man­ski. Tu­če nas, sve za­jed­no, dr­ža­va sva­ko­ga da­na, kroz po­re­ze, pri­re­ze, tak­se za go­ri­vo, kroz ra­ču­ne za stru­ju, te­le­fo­ne, vo­du... Ne­ma da­na kad ne­kim no­vim na­me­tom Cr­na Go­ra (u da­ljem tek­stu DPS, da Mi­lo ne mi­sli da sam iz­daj­nik, ako ne sta­vim znak jed­na­ko­sti iz­me­đu dr­ža­ve i par­ti­je), ne iz­vr­ši po je­dan dr­žav­ni udar na osi­ro­ma­še­ni, ali bes­pre­kor­no po­da­nič­ki na­rod. Ne­ma ku­će u Cr­noj Go­ri ko­ja za ove tri de­ce­ni­je, ni­je pre­ži­vje­la dr­žav­ni udar. Ne­ma ge­ne­ra­ci­je ko­ja ni­je osje­ti­la na svo­joj ko­ži sve bla­go­de­ti dr­žav­nog uda­ra. Kad se čo­vjek ma­lo bo­lje za­mi­sli, sva­ki gra­đa­nin Cr­ne Go­re dnev­no pre­ži­vi naj­ma­nje po dva dr­žav­na uda­ra. Mi leg­ne­mo i usta­ne­mo s dr­žav­nim uda­rom. On se to­li­ko odo­ma­ćio da bi nam bi­lo pra­zno i be­smi­sle­no da se s njim ne sret­ne­mo u pro­dav­ni­ci, kla­di­o­ni­ci, na ben­zin­skoj pum­pi...
Za­to ni­ko­ga ne tre­ba da ču­di, ima­ju­ći sve ovo u vi­du, da in­sce­ni­ra­ni dr­žav­ni udar, ko­ji nam već dvi­je ne­dje­lje po­ku­ša­va­ju pod­met­nu­ti, iz­gle­da smi­je­šno u od­no­su na sve dr­žav­ne uda­re, ko­ji­ma nas je vlast go­di­na­ma da­ri­va­la. Ne tre­ba na­ma ni­ko sa stra­ne da do­đe da po­ku­ša da spro­ve­de dr­žav­ni udar. Na­ša vlast se to­li­ko iz­vje­šti­la u tim dr­žav­nim uda­ri­ma da je pra­vo ču­do ka­ko ih ne­ko iz okru­že­nja već ni­je an­ga­žo­vao da im pre­zen­tu­ju sve svo­je me­to­de u spro­vo­đe­nju uda­ra na svo­je gra­đa­ne. Ili ih je mo­žda i an­ga­žo­vao, do­du­še ne­zva­nič­no, ne­će to i zva­nič­no da nam sa­op­šte, dok i su­sje­di­ma ne osla­ča­ju đa­ko­ni­je iz na­še ku­hi­nje dr­žav­nog uda­ra. Gre’ota je da ova­kvi ka­dro­vi, ko­ji su po­sta­li eks­per­ti za dr­žav­ne uda­re, tru­nu po ra­znim vla­di­nim i op­štin­skim kan­ce­la­ri­ja­ma.
To­li­ko su se iz­vje­šti­li da ne sum­njam da će nas već ko­li­ko sju­tra po­ča­sti­ti ne­kim no­vim dr­žav­nim uda­rom. A i za­slu­ži­li smo... Što ne bi spro­ve­li je­dan dr­žav­ni udar i uki­nu­li, a to već na­ja­vlju­ju, na­kna­de maj­ka­ma s tro­je i vi­še dje­ce? Ili, da se ne na­lju­te pen­zi­o­ne­ri, a ne­će, jer su oni naj­vi­še imu­ni na ove dr­žav­ne uda­re, da im se ma­lo sma­nje pen­zi­je.
I dok nam pro­da­ju pri­ču o ke­ra­mi­ča­ri­ma, kro­ja­či­ma, mo­le­ri­ma, čet­ni­ci­ma i iz­daj­ni­ci­ma, ni­je zgo­reg da se pri­sje­ti­mo naj­ču­ve­ni­jih dr­žav­nih uda­ra, u iz­ved­bi re­ži­se­ra iz DPS-a. Zar ni­je dr­žav­ni udar kad se­stra vi­so­kog vla­di­nog zva­nič­ni­ka (ne­ki zlu­ra­di is­tra­žni or­ga­ni iz ino­stran­stva ka­žu naj­višeg), uzme se­dam mi­li­o­na eura mi­ta za po­sre­do­va­nje u pri­va­ti­za­ci­ji Te­le­ko­ma? Zar ni­je dr­žav­ni udar kad brat tog vi­so­kog vla­di­nog funk­ci­o­ne­ra, ko­ji je sad u tre­ćoj fa­zi od­la­ska sa funk­ci­je, bu­de do­bar de­set mi­li­o­na eura od afe­re „Li­men­ka”? Zar ni­je dr­žav­ni udar kad Op­šti­na Bu­dva bu­de opu­sto­še­na za de­se­ti­ne mi­li­o­na eura, a da se sve to od­vi­ja uz uče­šće i pod pa­tro­na­tom vr­ha DPS-a? Zar nas ni­je­su uda­ra­li i kroz afe­re Ca­ri­ne, Ba­zar, KAP i Sni­mak? Zar ni­je dr­žav­ni udar kad na­rod ku­pu­ju za 20 eura da bi ih gla­sa­li? Zar ni­je dr­žav­ni udar kad Mon­stat sa­op­šti da jed­na po­ro­di­ca mo­že da se pre­hra­ni dnev­no sa dva eura?
Za raz­li­ku od ovog no­vog dr­žav­nog uda­ra, ko­ji nam po­ku­ša­va­ju jef­ti­no pro­da­ti, za sve nji­ho­ve dr­žav­ne uda­re po­sto­je neo­bo­ri­vi, ma­te­ri­jal­ni do­ka­zi. Ni­je­su spa­lje­ni do­ka­zi o „Li­men­ci” i Te­le­ko­mu na te­ri­to­ri­ji ne­ke stra­ne ze­mlje, kao što je spa­lje­no oruž­je ovih ke­ra­mi­ča­ra i kro­ja­ča. I ni­je neo­p­hod­no da se ne­ko­me Bog ili Alek­san­dar Vu­čić ja­ve, pa da zna­mo da smo opljač­ka­ni, po­ni­že­ni i obes­pra­vlje­ni. I ne tre­ba­ju na­ma tran­skrip­ti pre­sret­nu­tih raz­go­vo­ra Sin­đe, Pa­ja i Ga­vra, kad svi zna­mo da se na­ši dr­žav­ni uda­ri do­go­va­ra­ju u ka­bi­ne­tu sta­rog–no­vog pre­mi­je­ra. Sit­ne su ri­be ovi uvo­zni ke­ra­mi­ča­ri, mo­le­ri i kro­ja­či, pri ovim na­šim DPS mo­le­ri­ma i kro­ja­či­ma, ko­ji nas far­ba­ju i ras­pa­ru­ju dže­po­ve, pu­ne tri de­ce­ni­je, da bi nji­ma i nji­ho­vim po­tom­ci­ma, pri­ja­te­lji­ma i ku­mo­vi­ma bi­lo bo­lje.
A sav be­smi­sao ovog dr­žav­nog uda­ra od 16. ok­to­bra naj­bo­lje se ogle­da u struč­noj de­fi­ni­ci­ji tog ter­mi­na. Dr­žav­ni udar je na­ziv za pro­tiv­u­stav­nu i pro­tiv­za­ko­ni­tu smje­nu no­si­la­ca vla­sti u ne­koj dr­ža­vi, ko­ja se od re­vo­lu­ci­je raz­li­ku­je po to­me što je vr­še di­je­lo­vi iz­vr­šne vla­sti ili dr­žav­ne upra­ve – naj­če­šće voj­ska – a ne obič­ni gra­đa­ni. Ili su ke­ra­mi­ča­ri i mo­le­ri iz Sr­bi­je re­gu­lar­na cr­no­gor­ska voj­ska i sa­stav­ni dio na­še iz­vr­šne vla­sti ili je cr­no­gor­ski dr­žav­ni udar do­ži­vio to­tal­ni fi­ja­sko. Sa­gle­dav­ši si­tu­a­ci­ju i zna­ju­ći „broj­nost” na­še voj­ske, bi­će da je ovo dru­go.
Ima u ču­ve­noj dra­mi Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća „Bal­kan­ski špi­jun” ona le­gen­dar­na re­pli­ka ko­ju ve­ći­na či­ta­la­ca vje­ro­vat­no pam­ti u iz­go­vo­ru i in­to­na­ci­ji Zvon­ka Le­pe­ti­ća, ko­ji tu­ma­či lik Đu­re, iz isto­i­me­nog fil­ma iz 1984. go­di­ne. U jed­nom mo­men­tu, nje­go­va sna­ha Da­ni­ca (glu­mi je Mi­ra Ba­njac) op­te­re­će­na ne­ma­šti­nom ne mo­že da shva­ti ot­kud pod­sta­na­ru no­vac za ru­čak u re­sto­ra­nu i kar­te za ope­ru, pa se od­jed­nom upi­ta ko pla­ća za sve to. Đu­ra, na­rav­no, ima od­go­vor: „CIA, snaj­ka, CIA! Upro­pa­sti­li su po­la svi­je­ta”. U na­šoj ver­zi­ji „Cr­no­gor­skog špi­ju­na”, naš Đu­ra bi re­kao: DPS, snaj­ka. DPS! Upro­pa­sti­li su i na­rod i Cr­nu Go­ru”.

Pi­še: Dra­žen Živ­ko­vić